Jasunari Kavabata (14. jun 1899 – 16. april 1972), pored toga što zasenjuje svojim delima, ne ostavlja ravnodušnim ni svojim teškim i burnim životom. Teško detinjstvo prvog Japanca koji je dobio Nobelovu nagradu za kniževnost (1968) se itekako odrazilo na njegovo stvaralaštvo. Kao dvogodišnjak ostao je bez roditelja a potom i bez bake i sestre. I kao da to nije bilo dovoljno, u Kavabatinoj sedmoj godini umire njegov poslednji staratelj, deda. Kavabata je u svom dnevniku, kasnije objavljenom pod naslovom „Dnevnik petnaestogodišnjaka“, opisao sećanja na ovaj događaj. 1920. godine započeo je studije japanske književnosti na Tokijskom univerzitetu.
Kavabata je zaslužan za razvoj jednog novog pokreta čije su ideje povezane sa pojavom dadaizma, ekspresionizma i nadrealizma, a koji se do tada nije javljao kod japanskih pisaca. Pripadnici ovog pokreta nazivali su se neosenzualistima, a ovakav vid stvaralaštva je bio poznat kao „Književnost osećanja“. To je značilo promenu načina pisanja i Kavabata upravo zato naglašava važnost osećanja i zalaže se za zamenu „beživotnog, objektivnog i pripovedačkog jezika“ nekim drugim, nežnijim i onim koji će sa što manje reči dati čitaocu potpuniju sliku određenog lika i njegovog sveta. Na prvi pogled, izgleda kao da su ovi japanski preuzeli ovakav način pisanja sa Zapada, međutim, ako malo bolje razmislimo, videćemo da književno-umetnički stil gde se teži da se sa što manje reči što više iskaže, zapravo leži u drevnoj japanskoj haiku i vaka poeziji.
Kavabata u svojim delima ovakav način pripovedanja doveo do savršenstva i označio prekretnicu ka modernom dobu u japanskoj knježevnosti. Upravo za ovu tvrdnju dokaz je obrazloženje Nobelovog komiteta: „pripovedačko majstorstvo, koje sa velikom osećajnošću izražava suštinu japanskog duha“[1].
Velemajstor je titula najuspešnijeg go igrača. Go je igra koja je naizgled veoma jednostavna, međutim, načini igranja i mogućnosti igre su gotovo bezgranični, i to je ono što go čini dubokoumnom, pa i filozofskom igrom. Meč između Otakea i Šusaia trajao je gotovo pola godine. Čak ni teška bolest Šusaia nije predstavljala prepreku da se ovaj meč iznova nastavlja. Tolika je bila posvećenost velemajstora. „Moglo bi se reći da je, na kraju, ovaj meč i odneo velemajstorov život, jer se on posle njega nikada nije sasvim oporavio, a za nešto više od godinu dana je i umro“[2]. Brojni su delovi u kojima Kavabata uspeva da dočara sliku velemajstorove posvećenosti ovoj igri.
Čitalac može tačno da oseti nervozu i turobnu atmosferu koja vlada u prostoiji gde se meč održava. Apsolutno svaki potez je zahtevao u isto vreme i staloženost, opreznost, neverovatan umni napor, ali i izvesnu dozu agresivnosti kako bi se protivnik adekvatno napao. Kavabata tokom igre savršeno osmišljava svaki od ovih poteza i isto tako, na veoma veran način dočarava reakcije likova, bilo da oni učestvuju u igri ili ne.
Pored opisa igre, zahvaljujući kojima čitalac kao da sam preživljava svaki trenutak, Kavabata je izuzetan slikar i kada su fizički opisi u pitanju. Detalji koje ubacuje, poput Šusajieve duge bele dlake na levoj obrvi ili tikovi levog ramena, govore o izuzetnoj percepciji ovog pisca i neverovatnoj spospobnosti da nijedan detalj ne izostavi i da svakom od njih da određeni smisao. Posvećenost gou je neverovatna, tolika da je jedino s čim se može uporediti predanost majke svom detetu. Međutim, Šusai kao da time gubi sve ostale radosti života. Utoliko je teže podneti poraz, pogotovo što on ovaj put dolazi od strane mladog i arogantnog protivnika. Kavabata često ovu igru naziva umetnošću i upravo zbog toga je posvećenost Šusaia tragična, ali i savršena jer je potpuna, i uopšte, samo to žrtvovanje umetnosti, zbog svoje retkosti i jedinstvenosti, predstavlja savršenstvo. Kako bi što vernije predstavio atmosferu koja vlada za vreme meča, pisac nam daje tačan opis svakog pokreta koji igrač načini i imamo utisak da ih sami zumiramo kamerom, od nožnih prstiju pa sve do najtršavijeg pramička na glavi. Pored toga što daje tačan datum i sat kada se koji potez odigrava, on opisuje i način disanja dvojice suparnika. Često i bez konkretnog iskazivanja, a na osnovu izraza lica, položaja tela i ponašanja, možemo zaključiti šta se to događa u njihovim unutrašnjim svetovima. Kavabata neretko upotrebljava originalno osmišljena poređenja kako bi to dočarao. „Talasasti pokreti njegovih ramena bili su savršeno pravilni; ličili su mi na navalu neke plahovite sile ili tajanstvenu snagu koja je ovladala velemajstorom“[3]. Kaže se da igrač često može mnogo toga da zaključi iz protivnikovih pokreta i izraza lica, a jedino se velemajstor isticao zbog toga što se na osnovu njegovog ponašanja ništa nije moglo dokučiti. Kavabata primećuje koliko je to usko povezano sa ovom umetnošću i upravo zbog toga pruža čitaocima ovako savršene opise.
Takođe, saznajemo da pravila goa nalažu da igrač mora da poštuje svoje obaveze šta god da se desi, pa makar bio i na ivici sloma. Kavabata predstavlja savršenost ove igre, ali i stepen predanosti koju ona zahteva.
Na osnovu ovoga ne možemo da se ne zapitamo šta zapravo savršenstvo za Kavabatu predstavlja i kako je on vidi. Možda se ono ne odnosi na strogo utvrđena pravila i savršeno postavljen poredak koji čini ne samo ovu igru, već karakteriše i celokupan japanski duh, nego je savršen sam način na koji kosmos funkcioniše. Šusai i Otake predstavljaju dve suprotnosti, simbolišu neprestana sukobljavanja koja čine život. Najveći kontrast koji postoji su svakako život i smrt. Međutim, umiranje označava rađanje, a rađanje umiranje. Kosmos je možda samo pretvaranje materije iz jednog oblika u drugi i upravo u tome leži njegova savršenost. Zbog toga Kavabata smatra da je indivudalno ostvarenje i dostizanje savršenstva toliko važno. On na pimeru „Velemajstora“ ukazuje na postizanje savršenstva u igri, borbi, umeću, profesiji, ali svakako simboliše i druge aspekte života. Ta težnja Kavabatinih likova je najvidljivija u delovima opisa posvećenosti, pre svega Šusaia. Vidimo da velemajstor bukvalno posvećuje svoj život gou, žrtvuje svoje zdravlje, propušta mnoge važne trenutke koji bi trebalo da budu deo života jednog čoveka i sve to zarad maksimalnog ostvarenja u svojoj profesiji. Umeo je često da kaže: „Profesionalizam daje snagu čoveku”. On uspeva da istraje do samog kraja. Iako na kraju gubi, iako to zapravo predstavlja neuspeh u očuvanju tradicije, vidimo da Šusai umire boreći se da dostigne savršenstvo i ova osobina je ono što se nikada neće izbrisati iz nacionalne svesti Japanaca.
Velemajstor na neki način predstavlja i samog Kavabatu, samo što je ovde u pitanju pisac koji teži savršenstvu izraza, stila, izbora reči i teme. On upravo na primeru velemajstora ukazuje na postizanje savršenstva u određenoj oblasti. Njegova posvećenost igri je fascinantna jer je apsolutna. Za svaki potez će uložiti najviše što može, kao da je poslednji koji čini. Kaže se da je svoje protivnike dovodio do izbezumljenja i zbog vremena koje je provodio u razmišljanju pre povlačenja poteza. Opčinjenost postizanjem maksimuma u ovoj igri dovela je do neretkog zaboravljanja drugih ljudskih vrednosti. Može se reći da Kavabata savršenstvo vidi pre svega u primeru Šusaia i njegovoj predanosti. On posvećuje pažnju sitnicama koje se nama čine čak i bizarnim. Za vreme igre mađong, velemajstor bi poređao svoje pločice na dugo usko parče belog papira do savršene urednosti, tolike da je reporter pomislio kako je upravo taj niz pločica predstavljao simbol velemajstorove pedanterije. Upečatljivi su delovi u kojima velemajstorova supruga govori o trenucima kada je on bio u tolikoj meri udubljen u igru da čak nije čuo ni bebu koja je sve vreme plakala. Umeo je i da čitavu podnevnu pauzu provede buljeći u prazan prostor. Međutim, na osnovu znanja o Kavabatinom poimanju sveta shvatamo koliko je ova bezuslovna posvećenost bitna, čak neophodna, jer ona predstavlja dostizanje savršenstva, a bez njega se nikako ne može uspostaviti harmonija sa univerzumom. Harmonija je nešto čemu treba neprestano težiti i ona je prema konfunčijanskom sagledavanju sveta krajnji, finalni cilj, pa je stoga logično i neophodno. Na osnovu toga, da bi se uspostavila harmonija sa univerzumom koji je savršen, tj. da bi se čovek sjedinio sa opštom harmonijom prirode, neophodno je poistovećivanje sa savršenstvom i težnja čoveka ka njemu. Upravo to čini onu lepotu koju Kavabata poima kao „spoj čistote i savršenstva“ i koja za njega predstavlja konačni cilj ljudskog postojanja.
Velemajstorov poraz na kraju jeste bitan i začuđujuć, i pomislili bismo da on narušava lepotu, savršenstvo starčeve igre, ali taj poraz kao da bledi u poređenju sa silinom i posvećenošću s kojom je igrao do kraja meča, ali i do kraja svog života.
Njegov primer me navodi na razmišljanje da li sve što čovek radi, treba to da čini s maksimalnom predanošću. Da li u životu treba da se posveti samo jednoj „igri”, kako bi u njoj bio apsolutan i dostigao beskonačnu čistoću i istinitost? Sigurno je lakše razmišljati na zapadnjački način i možda mnogi neće razumeti ponašanje velemajstora, čak će ga smatrati poremećenim i biće privrženi mladom Otakeu. Ali, ako malo bolje razmislimo, u duhu istočnjačke filozofije, ne predstavlja li Otake zapravo jin silu, odnosno, ne označava li on one nejasne, negativne sile koje često potiskuju aktivno i pozitivno?
Razlika između japanskog, odnosno istočnjačkog i zapadnjačkog načina gledanja na svet, pa i na samu igru go je ogromna. Dovoljno je samo obratiti pažnju na deo kada se pojavljuje Amerikanac koji je, govoreći da je oduševljen goom, poželeo da odigra jednu partiju. Za njega se kaže da je dosta dobro poznavao pravila i formacije, ali je igrao bez razmišljanja, bez pravog predavanja igri.
Ako ovu igru uzmemo kao simbol za način življenja, i uopšte, način gledanja na svet, Zapadnjaci se mogu ozbiljno zabrinuti. U gou koji igra ovaj Amerikanac oseća se znatan nedostatak duha i ravnodušnost, ni najmanje sekiranje zbog izgubljenih setova, što sve čini da se njegov protivnik, reporter, oseti izopačenim i okrutnim. Ako se čovek na ovaj način ophodi i prema drugim aspektima života, iako mnogo lakši, takav put ga nikada neće dovesti do čistote i istinitosti, a samim tim i uspostavljanje harmonije s prirodom nemoguće. Kavabata je ovim primerom, na jedan indirektan način, prikazao suštinsku razliku između Istoka i Zapada. Ovakav način igre je svakako veliki kontrast u odnosu na velemajstorov. Njegova snaga „nije oslabila sa godinama, a ni bolest joj nije nanela štete“[4].
Kavabata u „Velemajstoru“ traga za odgovorom na večna egzistencijalna pitanja zašto čovek uopšte postoji i zašto živi „bezvredno i mizerno“, uprkos tome što ima određeni cilj. Naizgled bi nas mogla obeshrabriti činjenica da velemajstor na kraju gubi meč, jer ako Otake predstavlja jin silu, to bi značilo da negativna strana pobeđuje. Međutim, iz sledećeg dijaloga zaključujem suprotno:
„ Čuo sam u Hakoneu kako je Ivamoto rekao:
- Ima nečeg mračnog u Otakievoj igri ovih dana.
- Zar i u gou može biti i mračnog i svetlog?
- Kako da ne! Go ima svoju karakterisični boju. U stvari, go je sav u nijansama... Osećam da je njegov mračan. Svetlo i tamno nemaju, naravno, ničeg zajedničkog sa pobedom i porazom. Ja ne kažem da je Otakeova igra lošija zato što je mračna...“[5].
Sam način Šusaieve igre predstavlja približavanje savršenstvu, pa će on tako i dostići osećanje sjedinjenja s lepotom i savršenstvom kosmosa.
Oproštajni meč značio je kraj jednog vremena i predstavljao most ka novom.
0 коментара:
Постави коментар